Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ali, uvlačiš se u riječi moje,
i ne želiš da odeš već jednom,
nema te, a tu si, mučiš me,
i kao da se smiješ bolu mom.
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ti voliš pitanja, a mrziš odgovore. Eto tako bi ja tebe opisao. Baš tako. Ko zna koliko je vremena prošlo, a još uvijek mi upitnici vise nad glavom. Čini mi se baš kao da će tako i ostati. Život je čudo. Donese ti puno više onoga što ne želiš, od onoga što želiš. Eto, to se i meni desilo. I svi putevi me vode dalje od tebe, dalje, i dalje... Znam, ti to i priželjkuješ. Dobro, nema veze, ne može čovjek u svemu da bude uspješan. Naš narod ima običaj u najlošijim stvarima da traži ono dobro. Tako i ja kažem, ko zna šta u tome ima dobro. Ali krenu misli, krenu prema tebi. Obećavam, obuzdat ću ih. Obuzdat ću sebe i pustiti te. Ne znam koji put se rastajemo. Imam neki jebeni osjećaj, da ćeš već sutra izmiliti iz zaborava i reći sve one slatke riječi što ti stoje, a onda se povući i uništiti sve mostove za sobom. Volio bih se konačno rastati od tebe, ali ne znam kako to da učinim. Tražim te po ulicama jednog zaboravljenog grada. Tražim i nadam se da ću te sresti, onako potajno. Ne znam, ne znam šta bih ti rekao. Možda ništa ne bih imao za reći. Ne znam ni kako bih te pogledao... Samo, ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ali, uvlačiš se u riječi moje,
i ne želiš da odeš već jednom,
nema te, a tu si, mučiš me,
i kao da se smiješ bolu mom.
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ne želim da pišem o tebi!
Ti voliš pitanja, a mrziš odgovore. Eto tako bi ja tebe opisao. Baš tako. Ko zna koliko je vremena prošlo, a još uvijek mi upitnici vise nad glavom. Čini mi se baš kao da će tako i ostati. Život je čudo. Donese ti puno više onoga što ne želiš, od onoga što želiš. Eto, to se i meni desilo. I svi putevi me vode dalje od tebe, dalje, i dalje... Znam, ti to i priželjkuješ. Dobro, nema veze, ne može čovjek u svemu da bude uspješan. Naš narod ima običaj u najlošijim stvarima da traži ono dobro. Tako i ja kažem, ko zna šta u tome ima dobro. Ali krenu misli, krenu prema tebi. Obećavam, obuzdat ću ih. Obuzdat ću sebe i pustiti te. Ne znam koji put se rastajemo. Imam neki jebeni osjećaj, da ćeš već sutra izmiliti iz zaborava i reći sve one slatke riječi što ti stoje, a onda se povući i uništiti sve mostove za sobom. Volio bih se konačno rastati od tebe, ali ne znam kako to da učinim. Tražim te po ulicama jednog zaboravljenog grada. Tražim i nadam se da ću te sresti, onako potajno. Ne znam, ne znam šta bih ti rekao. Možda ništa ne bih imao za reći. Ne znam ni kako bih te pogledao... Samo, ne želim da pišem o tebi!
Nema komentara:
Objavi komentar