Svi smo mi sjebani na svoj način. Neko malo više, neko malo manje, ali sjebani. Sinovi beznadežne ljubavi, surovi i siti, uzavrlih praznina i prostranstava koje se prostiru u našim dušama. Ah te čari virtuelne ljubavi, svi ti razmijenjeni zagrljaji u obliku nula i jedinica, pa divno, emotivni krah, ali ko to još ima emocije. Ko to još ima nas, sinove beznadežne ljubavi, što rađamo se, volimo i kao da ništa drugo ne postoji umiremo sjebani na svoj sjebani način.
Nema komentara:
Objavi komentar