Zbunjen sam. Priznajem. Ne znam da li mi je teže kada te nema, ili kada te ima. Ne znam da li mi je teže kada te nemam, ili kada te imam. Ne znam. Ali znam da sam od tebe učio o neodlučnosti. I dok sjediš pokraj mene, razmišljam o tome kako radiš ono što me najviše ubija. Komentarišeš, komentarišeš nezrelo i dječije.
Zbog tebe sam odrastao, tebe oponašao, tebe želio i šta sam dobio. Niti sebe, a ni tebe. Neko se promijeni, a neko uvijek ostane isti. Imam osjećaj kao da sam se promijenio, ali više mi se čini kao da si ti. Ne znam. Misli mi lupaju. Bijes i ljubav bude se u isto vrijeme. Rekao sam ti, rekao sam ti sve što sam imao. Ja sam sredstvo. Ja sam onaj osjećaj koji ti se probudi kada se svi drugi ugase - izričito po potrebi. Moj svijet se okreće. Vrti se u krug. Ljudi jednostavno nestaju, idu u svojim pravcima, najviše me plaši tvoj odlazak. Imam osjećaj da će mi on najteže pasti. Znam, to je sve normalno. Proces, proces, proces. Možda smo smislili bolji naziv za proces - život. I dok se vrtim na optuženičkoj klupi tražeći slobodu ne mogu se otrgnuti misli. Ne mogu da svarim jučerašnji dan. Ne mogu. Ne mogu da vjerujem da sam te opet pustio blizu, a tako sam želio otjerati te. Ne znam ni zašto to radim. Ne znam. Znam da mi je ostao pogled na tvome licu, na tvojim očima, na tvojim usnama.
Probudi se, probudi se, probudi se. Govorim sebi, a ne sanjam. Ne sanjam sada kada najviše želim da utonem u san. Pogled mi luta po prostranstvu što se spušta ispred nas. Eto odakle smo došli, eto od čega mi bježimo. Znam, bježiš više od mene. Bježiš evo glave ove moje sa ramena. Bježiš. Samo ne želiš priznati. Daviš se u zbrci, ali gutaš. Eh, to tvoje gutanje me ubija više od tvojih komentara. Ili možda obratno, komentari više od gutanja. Nije sada do duše ni važno. Važno je da ne znam šta s tobom da učinim, da te pustim, ili da se mučim.
Nema komentara:
Objavi komentar